Iz dnevnika jedne mlade: Petar i vuk

0
148

U brdu se skupilo cilo društvo, naložili vatru, po stolu složili meso i vino pa udarili po gangi.

Obradovo se Petar prvome snigu pa stao trljati junačke ruke misleći na seosku vikendicu u brdu, sudžuk i vino u torbi.

Rugo se svojoj Kati što nema sportski duh kao on pa neće s njim u brdo.

– Ja sportaša mili Bože, ruga mu se Kata, uvik odeš ko atletičar, a vratiš se četveronoške!

Ne mari Petar, stavio kapu na ćelavu glavu pa umjesto sa ženom otišo s bratom.

U brdu se skupilo cilo društvo, naložili vatru, po stolu složili meso i vino pa udarili po gangi.

Udario i snig sve jače pa se dogovore da će gori noćit.

Složio se i Petar u početku, ali se u neko doba sitio svoje Kate. Steglo ga oko srca, ne bi mu teško nataknut kapu pa sam u noć prema kući.

Nije prošlo dugo kad za njim vuk!

Stane Petar, stane vuk, ubrza Petar, a za njim i vuk.

Trči Petar, grabi putem što bolje more, a suze mu zamaglile oči.

Lupa srce, oće iskočit, ali ne da mu Petar dok ne vidi Katu.

Približio se selu na par koraka kad ga izda snaga, spetlja se i pade koliko je dug.

Čuje vuka, osjeti mu vlažnu njušku pa sam sebi ne viruje, vučina ga liže!

Skupi hrabrost, otvori oči kad ono Antin Šargo, pas da ga nema strašljivijeg u selu!

Drago Petru, usta mu se smiju, al ga sramota od sebe samog.

Sve je ispričo svojoj Kati, njoj ne more ništa prišutit.

-E nisi ga više otišo, ladno će mu Kata pa mu ljutita okrene leđa.

Tužan je Petar zaspo te noći, a opet sritan što je priživio.

Ipak mu se vino nije ogadilo, nije ono ni krivo koliko Antina loza,ona ga je dotukla. E, nećeš više.

Tomislavcity bpz.ba