Marija Librenjak “Ćuža……..”

0
315
Ćuža
Veliki četvrtak. Umire mater.
Ne more podnit infuziju pa san je na pola dože ištekala.
Traži nšura i cuca koricu o’ limuna.
Vanka pupa trišnja. Budi se proliće…kako komen…
Sestra sidi na ćaćinon otomanu. Nas tri predikamo, po svoju.
Otpunta reče mater:
– Fala  Bogu, moja unuka Tereza noseća.
Tila san materi kazat sve šta nisan za njezinog dugog života. Ispričat jon se ako san je kadikad uvridila.
Mater oprašta. Svega se sića.
Glas je tih, ali čio.
Kad ne govori, motin mi obonava . Na tren… učini mi se da se smije.
Toji dan mi se uriza u možđane i u ćošu moje duše. Al’ nisan sigura jesan li jon se zaraj ćuuže ispričala.
                                                            …
Konac moje osmoljetke.
Čiča zima. Mosuri se okljusi sa strija. Na ponistron cakla zabrekla.
Snjig zame oputine.
Doša zeman za prodat staro magare.
Šta ću, ku’ ću. Mater odredila da ojutra pođen š njon i našon ćužon na Pazar.
Škola mi bila priko puta. Tribalo proć Alkarsko trkalište i eto ti me odma nama u Ćiće.
                                                            ….
Oka nisan ubila.
Pensan o magaretu.
Na pamet mi pada Bukva, samar, vučije i soja.
Atroke, kadno smo na ćuži trkali Alku.
Spušali bi se ispo’ Brekine gore di je Njemac zakopan te kroz Škarpu do Jozelini drača.
Tutek je neko od drčajine namišta na vri vrice akacije Alku, nastovrljenu od materini krunica.
Taklja iz ćaćinog vinograda koplje.
Aj, ti sadak, prez samara, potakni ćužu da trče, a da te ne zbaci pak i pogodit usridu.
Bilo je promašaja i uništa, ali srida se u možđane sneverala.
Kadikade bi nas ćuža zbacila.
Nako ošalamućeni o’ bubaca, nismo se pridavali, sve doklen ne prođe treća trka.
U gušta, doklen je sunce zalazilo iza Sutine, a banbauci zašuškani dirimali, pripetavat se…
                            …
Poče, zarana me mater prenila iza sna.
Štaš. Tašnu na rame i ajmo.
Ćuža konta nije imala izać iz štale, proć kraj vinograda i do Mulešinog bunara.
Vidi se crkvica na Gradu. Mater pozdravila Gospu. I ja se prikrstila.
Al’ bome, kraj Bokinog rasta ćuža zapela.
Zakajile mi ruke vodeć je za lacu. Mater ćužu tura.
Na putu inkarat smrznutog snjiga, a pala i slana.
Nekako prošli Rišćansko greblje.
Ispo Grubiše, kad smo tile proć na drugu bandu,  ćuža  zabila noge u smet snjiga i ni maka.
Potežen lacu, mater tura ozada. Jok.
Aj’ pošla..al’ na po puta se ukočila.
Sviraju šofei iz fića. Na uranku smrklo mi se prid očima.
Povuci- potegni…Sramin se sjene svoje, ćuže i bidne matere.
Prez riči, pušćen lacu na sri puta i odšijan u školu.
          ….
Brat se vratio iz crkve.
Sestra ošla kući.
Gospin plač.
Brat i ja prislačimo mater.
Pali jon radijo da prismoči zeru Isusove poslidnje večere.
Jopet je pojin limunadon.
Ona mi šaplje.
– Velika je ovo pokora. Iđen ća. Sve van blagoslovljeno bilo!
Na rukon mojin izdani.
                         ….
Štufa zaraj našizi rukometaša pribaci na emisiju o magarcin.
Sitila se naše ćuže.
Ator mi šta se materi nisan ispričala.
Jopet, činin račun.
– Triba štogot ostavit i za ni svit…