SEĆANJE…

0
181
SEĆANJE…
Tiho…
Sasvim nečujno.
Zatvorila sam vrata za tobom.
Da niko ne čuje.
Okitila se novim iskustvom.
Bilo je besplatno.
A mene koštalo je!
Kapi kiše čujem.
I grmljavinu.
Nebo plače.
Ali ja ne!
Jače je nevreme u meni!
Treba izdržati!
Još jedno breme nositi.
Osećaje…
Sećanje.
Gde ih ugurati?
Toliko ih je!
I množe se…
Mogu li toliko toga nositi?
A uspravno stajati…
I uvek nasmejana biti?
Ne!
Zato postoje suze!
Da speru…
da izbrišu…
sve što ne bitno je!
Sećanje i onako godinama izbledi…
Pogubi se.
Na putovanju koji život se zove!
                Ljiljana Klaric Salov