Sridom u Sridu Marija Librenjak ” Lumbrela moja svagdašnja”

0
413
Noć cota Tekon kokošica po nakekerin škuron klapa. I mačići se zabili u kuuću.  Cviće drima. Veršaduri skladaju pismu svitanju.
Mene ujtila nika sjeta i neda srcu mira. Tila san pismu polju kukurika  s nedilje napisat, al’ riči u grlu zabrekle… doklen proliće gamiže.
Takon pozapodne odšijala do zadruge. Moje vrime je kišno, tadak punin plućin dišen i ujti me nika forca iz zemana. Nisan ki druga čeljad.
Obađoh Pašin brig, parapetu u bršljan zareslu i puton šta vijuga nauži’ se mrlisa moga sna.
Lumbeela mi dođe ki najlipša curska montura.
Akacija se nekako lešura, didaci klonili o’ sparine, al’ ljiljani svetog Ante se s oblacin rvaju.
Duga kalajisala misli moje srid neba zagasitoga.
Odan  čila, uz put procvala divlja ruža, uze mobitel ne bi li ovjekovječila trenutak. Al’ štaš, moj prčulin Karlo naštima kameru da snima nas, juče’ nas uslika i reče, tete , baš si lipo ispala…
Pak,  umisto divlji ruža ukaza se vaša Mara i nježina lumbrela.
Đurvidan takon i snatan. O lumbreli krpenon prvon, kadno me mater po iljadarku poslala u pučinu podne jerbo san kraj zidića uz školu je našla i metila u Sunce na prozorčiću ter se strini i materi pofalila, al’ nigdi gazeta.
Blentava Mara se vrckon do zidića kraj Alkarskog trkališta i maruna fermala. Sunce pačilo, a Mara materinu lumbrelu razgrnila. Svit mi se smija i podrugiva. Al’ , kakon mater ne poslušat’, jerbo samo ona je znala da bi ćer njezina  o ‘ vrilog sunca u afan pala. Naivna bila i ostala, vaša Mara.
Poče, na pamet mi pane, doklen san divolizinu sinjala,  kakon je danas 19. svibnja…
Išton dvajstdevet godina od referenduma  za neovisnost moje ‘Rvacke.O tomen san nike druge bote pripovidala. Ma jopet, kakon vrime biži, ura spora, a godine odoše časkon, godina od tadak mi više vegon duplo.
Ništa zato, zafaljivan Bogu jerbo san živa i đurvidan.
Skoron uvik s lumbrelon. Dođe mi ki vešta moderna i kapelin ošesta…
Odan takon i sitin se prvi višestranački’ izbora u merunon firmi, 23. travnja 1990., biše ponediljak. Birali se zastupnici za Vijeće udruženog rada, tadak. Uveče, prvo toga, slala me mater na vrime leć, jerbo uvik kasnin , a dan važan, ćaća zapelijo da ki pravnica proveden izbore kakon Bog zapovida. Nije smetijo kazat da je u mojon firmi kolkoš komunjara ter da četvere oči otvorin, đava nit ore nit kopa.
Reče mater, aj’ utrni sviću prvo ponoći jerbo mi konšinka Anka koca, kakon si zglajizala, svića ti  u sobici gori do svanuća.Nisan ostala dužna, kakon zna da san budna  ta tvoja Anka, akon spava.
Svanijo i toji ponediljak.
Nisan se komunjaron dala smest, zapade me po depeši pravničkon bit kapo.
Brojili se glasovi do noćni uri, svrnile druuge iz bolnice, lumbrela iza vrata, radijo verša. Banijo i dragi moj jerbo na vrime na ašik nisan došla, i goni me ća, nek više glasove pridan na raport i da iđemo za našin poslin. Trnin radijo , mašan se lumbrele i borše ter tanjcan o pobjedi, a on će, amo ća, di se gasiš..
Frajali  do svanuća…
 Di got pođen , samenon i lumbrela, Mara se zeru luša, kadikad sačuva o’ žege, kiše iznenadne, a trevi i ka bagulina , ma bome dobro dođe i ki suk, ne daj Bože zla.
Vaša Mara
U Karakašici, 19. svibnja 2020.