Anđa se javno ljutila na Manjina opijanja. Često bi došla do kumova Mare i Jure pa očepila s vrata.
– Što i onaj moj ne bi mogo vako radit štogod oko kuće, k’o ti kume. Moj Srećo samo boce nosa. Do podne i moš s njim nakraj, a odpodne basa li ga basa. Uh, otpuhivala je Anđa i vrtila glavom.
– Nemoj mi pajdu krećat – javi se Jure u obranu, – dobar je on. Šta će, malo ga odnilo, ali pije svoje u svojoj kući. Nikog on ne dira, uvik mu se moš zasmijat. Kakvi ima, on je misni.
– Nemoj mi ga branit – ljutito će Anđa. – kako me naljuti, dala bi ga ustrzama.
– Otkad tu nisam čuo – zasmija se Jure pa započe priču.
– I mene je mater jednom davala strini ustrzama, ili zavazda. Kako sam bio jogunast i pašćetan, mater se jednom naljutila na me i natrala me nekom klišnjačom, bi me smirila da se strina nije ispričila prid nju i raskrilila ruke da me odbrani. Strina je bila skroz smišna, zavikala je.
– Tebe ću, Jure, spasit, a od mene šta bude. – Ja sam virio iza strine držeći joj se za modru. Vidio sam kako se mater natrgla smijat i strini zađavlekala.
– Ja ću Juru sebi pripisat – dobacila je namigivajuć na me.
– Eto ti ga ustrzama – reče joj mater i ode u kuću. Otad uvik govorim kako se strina more volit k’o i rođenu mater. – Ne bi ja rekla, kume – Anđa je nastavila prijekornim tonom.
– Mene je odgojila strina, mater, jadna, nisam ni upamtila. Strina, brte, bila naopaka. Ne bi joj ugodila da sam svu travu s međa donila u torbi. Uvik mi prigovarala za svašto. A bila mi i kuma na kršćenju.
– Eto, to ti je to! Mora da si se bacila na kumu, ako si je pogledala dok te je krstilo – to more bit – Jure je okrenuo na šalu.
– Viruj ti, kakvog sam bata, zapane me sve što ne valja. Ja mislila s Manjom ću se usrićit, a i tu sam se privarila – govorila je Anđa podmotavajući laneticu i pogledom tražila sažaljenje kume Mare.
-Ajde, kuma, prigoniš, – ozbiljno će Mara. – Dobro je i do tebe? Oćeš ti da si uvik površitelj. Siti se one fra Klemine „ dobra žena moli za svoga muža“.
– Neću ni klapnut! – ispali Anđa. – Lako je tebi govorit kad je tvoj čestit „ sit se gladnu ne razumi“ – zaključi Anđa i prohoda gore-dolje po sobi što je značilo kulminaciju ljutnje i nagovještaj smirivanja.
Mara je šutjela nekoliko trenutaka. Znala je ona Anđu i njezinu „ mušičavu narav“. – Nije ona loša žena, samo nestrpljena – razmišljala je.
– U Anđe je sve na pazaru „ što na dnu pete, to i na vr’ jezika“, sad će ona doć k sebi – Mara je završila svoj unutarnji monolog.
– Možda si i upravu, kuma – javi se Anđa smirenijim glasom.
– Ma, moram se ja malo izbrojit, bi crkla da se ne iskontam. A, ne bi ja vako prid svakim. Znam da me ti nećeš raznit po selu.
– Samo se ti izbroji kad ti god dođe. Sve je to za ljude. A onda lipo sa svojim Manjom, nećeš ništa zorbom? – Mara blago potapša Anđu po ramenu.
– Jesi i pametna – pogleda je Anđu zahvalno. Da te je bilo školat mogla si bit dokturica – – Zamisli se malo pa brzo nadoda –a, nek i nisi, šta bi ja bez tebe?
– Vidiš, kako svak najviše voli sebe, moja kuma, taki su ljudi.
Anđa se ustala vidno raspoloženija i krenula kući, a onda na vratima, mjesto pozdrava, izjavi:
– Bože moj, šta ću kad mi tebe više ne bude, moja kuma?
Mara je pogleda pomalo začuđeno ne shvaćajući značenje riječi, dok se Jure ne javi.
– Nu „ šta ću kad mi tebe više ne bude“, đavli ti guzicu letičastu, a moja Mara mlađa od tebe.
– Svi troje se glasno zasmijaše. Anđa se još jednom, vrati s vanjski vrata i ozarena lica reče – Evo se sunce obazire, bi će sutra lipo.
