Iz dnevnika jedne mlade: Najbolja tetka na svitu

0
440

Otišla je danas tetka Ruža. Spustila je roletne, zaključala vrata  i sve nas izljubila kad je pošla. A meni žao ko da sam dite.
Vidiš, ja imam tri tetke ali mi je Ruža najdraža i uvik mi je bilo žao što baš ona živi u Njemačkoj. Ona je oduvik  bila po svemu posebna. Dok su ostale tetke milovale i tepale, ona je galamila. Ne na nas dicu, nego protiv sviju, a za nas!
Ko zna koliko me puta spasila od kuvanog zelja, kelja i koprive! Svaki put kad bi kod nas došla pa me zatekla kako suznih očiju vrtim kašiku u tanjuru zagalamila bi na mater. Onda bi uzela tu istu kašiku, probala to što bi već bilo za ručak i uvik zaključila isto.

– Ima dite i pravo, ovo ti ništa ne valja! Dođi ti s tetkom, ima gulaša za prste polizat!- rekla bi ponosno pa bi me odvela sebi na topli sendvič.

Imala je tetka brzo rješenje za svaki problem i da ne bi nje, ko zna do kada bi me u školi tukla Slava Matanova.
Ona je bila starija i veća, ja kržljava i sitna pa joj ništa nije bilo draže nego mene ćušnut. Mater se nije tila zamirit svitu po selu pa bi na taj problem samo ladno odmanula rukom i rekla:

– Dičija posla!

Zato je tetka Ruža našla rješenje čim sam joj se potužila.

– Vako ćeš ti, kad se ona bude najmanje nadala dobro je prodri ali pazi da je tu, u blizini učiteljica. Samo, vodi računa da te ona  ne vidi! Čim Slavu udariš raskrivi se prva, ne smiš čekat! A onda reci da je ona tebe ošinula!- reče mi tetka pa nadoda ako to ne pomogne, ić će ona u okršaj.

Znala sam  da ona nikad ne laže pa sam se dobro ohrabrila. Bome je djelovalo! Odma je učiteljica zvala Slavinu mater  pa me ova više nikad nije ni trcila!

Uvik je tetka iz Njemačke  svima donosila poklone i niko ih nije znao odabrat ko ona, valjda zato što je uvik slušala i uvažavala naše želje. Od svih stvari meni se u pamet urizo onaj šareni sakoić, a kako i ne bi? Pucala sam od ponosa kad ga je učiteljica prid svima pofalila pa  me znatiželjno upitala ko mi ga je kupio.

– Moja tetka Ruža! – velim ja uzdignute glave.

– Sigurno voliš tetku Ružu kad ti tako lipe stvari kupuje! – zaključi glasno moja učiteljica a ja jedva dočekam priviše iskreno potvrdit.

– Volim ja, ali je moja mater ne voli. Uvik se svađaju!

Na to se ona nasmije pa me požuri izdat materi.

Od tada je valjda prošlo sto godina ali su slike posve žive. Ja sam u međuvremenu odrasla a tetka obolila i ostarila ali je duh osto isti. Danas galami na mene u korist moje dice. Naljutim se ja jer nije u redu od nje što mi se miša u autoritet i uči ih glupostima, samo šta ću? Zato se moja mater smije, njoj drago joj što je sad razumim. A razumim ja i svoju dicu, što plaču danas kad je otišla. I ja bi se najradije raskrivila da mogu od ruga. Mogu ti reć da u životu stvarno valja imat tetku. Bogu fala, ja imam najbolju!

 

Iz dnevnika jedne mlade/Tomislavcity bpz.ba