Barbara Jonjić: ‘Dok san živa bit će mi krivo što ne postoje kriteriji kako bi ti se u rubriku nacijonalnost upisalo Hrvat’

0
605

Unda

Di smo ono stali?
Negdi jesmo
Ae
Negdi di san zbila u duboko
Jednu smrt i jednu plavu kuvertu Atresiranu baš na mene
Staje se
Kako bi se nastavilo
Kad, tad
Jerbo, zna se, samo je Bog konačan
I zauvik
Sve ostalo je užeži
Utrni
Odmori zeru između
Valja pravo reć nema me godinu dana
Okoprilike
Zakucalo me bilo vrlo
K’o nikad
Sićan se leda studenačkoga, sićan se kako san pisala tekst o generalu Praljku
Baš o njemu
I unda san čekala presudu
U grču
Onako kako čeka čovik brez velike nade
Gedala san u ekran
Odsutna
A na ruke mi legli moju plavu kuvertu
Valjda kako bi me ona dodatno zbila
Slomilo mi nadu
I ruke i noge za tren
Unda san mlatarala su njima
Su sebon
Izgubljeno, polomljeno
U prazno, brez snage
K’o rak kad ispadne iz krtola na suvo
Zapuntan u kračini
Taj 29. studenoga mrzin oduvik
Jesan
Mrzin ga
I virujen kako mi Bog to ne zamira
On je milostiv a ja iman svoje razloge
Mrzin dan
A ne ljude
Sad iman i još veći razlog
Za mrzit ga
Iman
I mrzin ga skroz po pe – es – u
Nisan dala da me buca vrlo a niti dugo
Nikad to ne dan
Plakala nisan
Samo mi se voda
Slana
Kotrljala niza obraze
Brez tona i grimase
Vodurina obična
Izdajnička
Oće tako svaku izdajicu
Nit’ će te sakrit, nit’ će ti pomoć’
Pa san utrnila sve
Ništa mi smisla imalo nije
Ništa
Jerbo meni ne pada t’liko teško jad
Mene ubiju redovito moji desni
Koji likuju uvik u nevakat
Uvik kad Hrvata ne toka
Kakav Hrvat likuje kad se ubije naš general?
Kakav?
Kakav Hrvat likuje kad rećemo Bošnjak u BiH Hrvatu predstavnika bira?
Kakav?
Hrvat Pernar tipa!
Taki Hrvat
A to Hrvat niti nije
Nije
Nisi Hrvat zato što ti to tako piše u papirinan
Niti te Hrvaton čini krv
Bit’ Hrvat je zasluga i odluka
Dok san živa bit će mi krivo što ne postoje kriteriji kako bi ti se u rubriku nacijonalnost upisalo
Hrvat
Kad bi se mene pitalo
To bi se zaslužit moralo
A ne bi padalo u krilo s neba
I ne bi nacijonalnost Hrvat bilo nešto trajno
Oduzimala bi se svakomu koji bi se ogrišijo o svoj narod ili Državu
Bilo bi nas uškito brajo
Al’ te ne bi bucalo ‘ko je tvoj
Vratin se danas
I nakon godinu sve isto
Isto, istovito
Najglasniji Krešo Beljo i Dalijica zvana Umitna trepavica
Miss Pametna i dalje bojak su križon i molitvon bije
Plenki se fali kako mu sve cvate i super iđe
Sve zaposlijo, sve uporavijo
Privreda mu cvate
Bero se zabavijo o sebi
A brodogradilišta bi državne kune
Sve isto, istovito
Naša stvarnost mila majko
K’o crtani su onon ticon trkačicon i onin kojoton
Satra se on genijalac nacrtin i zakonima fizike
Al’ šta god napravijo
Šta god bacijo
Di god pripila
Iskopa
Uvik
I jedino
On paga
A ne ona tica koju ganja
Ona uvik prođe ispod kapi
Uvik
Zapiva mu
– Mig, mig
Upali turbo pogon oni svoji’ nogica
I otra
I čoviku poput mene, koji rećemo respektira nečiji rad i muku
Utrošeno vrime i nadu veliku
Ta tica baš počne ić’ kvalitetno na živce
Ae
Nula truda, nula rada a uvik je iđe
Moj ćaća meni još k’o ditetu priča’
Kako je neki bogati šeik platijo kao cilo bogatsvo samo kako bi se snimila epizoda
Di ta tica napokon
Paga
I kojot vridni napokon dođe na svoje u toj epizodi
Pojma neman je li to istina
Ni danas to ne znan
Al’ mi vrlo drago bilo za čut
U studenome lani san zaspala
Zaprave
Nije me moglo probudit’ ništa kroza cilu zimu
Tica mi izmakla
Jopet
Pa su me probudili na proliće
Rodila mi se nada
Došli nacrti i planovi
Prijavila san se za  rada, za volontiranja na oba referenduma
Jesan
Volonter bila na oba
Imala san svoje misto
Isprid dvi crkve
Imala san
Svoju tolu i svoje pisalo
I svoje pomagače
I svoje koordinatore
I svoje žive ljude koji su se potpisivali
I u redu strpljivo čekali
Ponosni i sritni
Imala san potpisanu
Moju Maru
Kojoj je sina Kupres uzejo jednoga prolića
Moju Radu
Mater našega Marijana što nan ga je rat ukra’ na samomu kraju rata
Moju Darinku
Onu koja bi za našu stvar uvik dala sve
A ne samo svoj potpis
I dala je
Kad god je tribalo
I još me pita
Triban li bilo šta
Neka samo njoj kažen
Imala san potpis žene iz moga sela
Koja mi je rekla
– Znaš, prvi put potpisujen nešto protiv čega je moj hdz
A oči joj pune suza
Moja dica bila su ponosna na me’ u te dane
U njijovin očima
Radila san nešto vrlo važno
I časno
Tili su me pratit iz prikrajka
Sa zidića
Čuvat moju vodu
I odletit donit što mi triba
Znaju dica
Uvik ona znaju
Jedan dan išla san su čovikovon teton na sprovod
Ona udova a ja bila udovica
Pa nas dvi često uskupa obređivamo što triba
Vraćale smo se s noge na nogu od naši greba kad me pozdravijo čovik koji je iša’ obać svoje dite u našemu dilu groblja
Reka’ mi je prida teton
– Gospođo Jonjić, hvala što ste se uključili
I svi’ troje smo znali
Na šta misli
A ja nikad’ prid teton ponosnija bila nisan
Nikad
Ovi dana su izbrojali
Oni što nisu u svibnju kupili
Oni su brojali
Oni što je na nji upereno
Oni su nan brojali
I izbrojali kako nan je malo
Ne znan ‘oće li ikad bit’ dosta doklen broje oni na koje je upereno
Ne znan ‘oću li doživit’ dovoljan broj
Ne znan
Zato bi ja rada
Da nan ne’ko
Za Maru, Radu, Darinku
Mene
Nekako snimi našu
Epizodu
K’o za kojota i onu ticu
Epizodu
U kojoj brojači priznaju kako imamo dovoljno
Nemamo mi bogatstvo šeika
Kako bi to platile
Bog nan je svidok
Al’ smo platile bogatstvo javnoj televiziji u pretplati
Platile za ništa
Pa neka nan lipo snime barenko tu epizodu za naše gušte
Za sve nas koji smo živi potpisali
A nekako nismo sigur’i kako ćemo živi dočekat neko treće prikupljanje i brojanje
Nami
Valjalo bi dat
Barenko iluziju
Da nju smotuljamo u srce
Uskupa su onin našin nacrton
Kako Državu učinit’
Lišpin miston
Za svu onu našu dicu koja gledaju
Iz prikrajka
Sa zidića

* Mišljenja iznesena u kolumnama i komentarima osobna su mišljenja njihovih autora i ne odražavaju nužno stajališta uredništva portala Narod.hr

Izvor: narod.hr