Vrtli naši, stari naši

0
443

Vrtli naši, stari naši  

 

Znojna čela, pogrbljena leđa, ispucale ruke

nekad naših starih svakodnevne muke.

Kamen žestac i mulika pa trnom zatrni

kad zgotovi kući se požuri.

Bilo ih je na svakom koraku

jutrom kreni, a vrati se po mraku.

 

Obilazi vrtle svakog dana

od njih goni živinu ko crnoga vraga.

Čobanima na vrime zapriti šćetu

da ne čine il će gadno biti.

Pazili ih ko oči u glavi

da se u njih živinče ne uvali.

 

Kupus, blitva stradala bi tada

ajme majko kud ćeš višeg jada.

Kako stimat i kome naplatit

te se bisan onda kući vratit.

 

Čobani bi često kriomice s ovcam dalje makli

pravdajuć se kako vrtla nisu ni vidili, a kamoli takli.

Porušeno valjalo bi opet s mukom iz temelja dići

i na druge posle kući stići.

 

Posla bilo uvik priko glave,

vrtli danas porušeni, puni drače,

a i divlje trave.

Nit se rade, nit ih porušene više itko diže,

nekad tako važni, a što li ih stiže.

 

Samo ritki i danas se rade

i vraćaju spomen na minule dane

i na drage vridne ljude kojih među nama više nema,

život dalje ide tko će znati do li Njega

što li vrime još nam sprema. bpz.ba preuzeto od Tomislavsity AUTOR  ANTE ĐIKIĆVrtli naši, stari naši